Titlovanje stranih programa je deo tradicije i kulture na ovim prostorima od kada postoji televizija. Ista je situacija i sa bioskopima i DVD izdanjima stranih filmova. Izuzetak su programi za decu i neki dokumentarni programi. Titluje se tradicionalno i u Skandinaviji, Rumuniji i Grčkoj. Sa druge strane, u mnogim evropskim zemljama uobičajena je sinhronizacija stranih programa (Nemačka, Italija, Španija, Francuska, Rusija).
Interesantan izuzetak je Poljska, gde se tradicionalno filmovi u bioskopima titluju, a TV programi sinhronizuju. U Poljskoj je u naučnim krugovima evidentno poslednjih godina veliko interesovanje za pristupačnost audio vizuelnih sadržaja, tj. audio deskripcije, titlovanja i sinhronizacije. Posledica proučavanja ovih tema, promovisanja i edukacije, je podizanje nivoa svesti o pristupačnosti audio vizuelnih sadržaja u Poljskoj i iz godine u godinu povećanje obima programa koji se mogu nazvati inkluzivnim.
U srpskom jeziku termin sinhronizacija filmskog sadržaja je tonski zapis dodat filmu s ciljem prevođenja na određeni jezik.
Engleski jezik razlikuje dva termina: voice over (V/O)-tonski zapis koji ne prati npr.pokrete usana govornika, tonalitet, finese i detalje u govoru originala. Cilj je prevod teksta, a ne detalji i emotivni aspekat originala. V/O je dobar za kraće segmente ili programe, uživo reportaže, konferencije gde V/O ustvari realizuje prevodilac. U kraćim programima V/O postaje svojevrstan soundtrack originalnom programu, dok u dužim programima može da smeta.
Drugi izraz je dubbing- tonski zapis prevoda, tj.sinhronizacija kakva se vrši sa stranim crtanim filmovima na ovim prostorima. Realizuju je profesionalni glumci i izbor reči je jako bitan, jer se pokreti usana sinhronizuju sa glumcima na ekranu. U poređenju sa V/O, dubbing, tj. sinhronizacija u pravom smislu reči, je mnogo složenija sa aspekta prevoda, kao i sa tehničkog aspekta obrade filma. Za filmove dubbing, tj. sinhronizacija je daleko bolje rešenje od V/O.
Za osobe sa oštećenim vidom ili sluhom godinama su medijski sadržaji na stranom jeziku u zemljama gde se vrši neki od oblika sinhronizacije, bili delimično dostupni. Za osobe sa oštećenim sluhom skoro uopšte nisi bili dostupni. Od polovine devedesetih godina, podizanjem svesti o inkluzivnosti kod stanovništva i institucija koje donose i sprovode politike, i primenom audio deskripcije, odnosno titlovanja stranih sadržaja, sve više medijskih sadržaja postaje dostupno sve široj publici.
Što se tiče titlovanja za osobe sa oštećenim sluhom, u evropskim zemljama se već godinama unazad posvećuje posebna pažnja, jer nije svako titlovanje dobro titlovanje. Na ovim prostorima, kao što je već rečeno, titlovanje stranih sadržaja je deo tradicije. U poslednje vreme se uočava i titlovanje domaćih sadržaja, ali najčešće ovi titlovi nisu urađeni prema standardima koji su uveliko prihvaćeni u mnogim zemljama Evrope.
U svakom slučaju, za razliku od pre 20 godina, na evropskom prostoru ne postoji precizna granica između zemalja koje koriste isključivo jednu od metoda prevoda stranih programa. Iz godine u godinu slika se sve više menja.
Pri stvaranju inkluzivnih programa, filmova ili tv programa, glavno pitanje koje distributeri ili vlasnici televizija postavljaju je cena. Kako da audio deskripcija filma prilagođena potrebama slepih , ili profesionalno titlovanje za osobe oštećenog sluha bude na visokom nivou, a da cena koštanja bude prihvatljiva za televiziju ili distributera.
Tehnički su sasvim izvodljivi sinhronizacija praćena titlovanjem. I distributeri u nekim zemljama obezbeđuju oba modela prevoda zbog različitih zahteva publike. Slična je situacija sa izdavanjem i distribucijom filmova na DVD. Netflix, npr, titluje sadržaje na preko 20 jezika, a takođe radi i sinhronizaciju svojih sadržaja.
U zemljama gde je uobičajen V/O ( naprimer televizija u Poljskoj), audio deskripcija stranih programa je praktično bila teško izvodljiva pre digitalizacije signala. Na ovim prostorima signal je uglavnom digitalizovan ( u Srbiji porpuno), ali sinhronizacija, izuzev programa za decu i retkih dokumentarnih programa, a audio deskripcija naročito, skoro da ne postoji.
Ako izuzmemo jedini festival sinhronizovanih filmova za slepe i slabovide u organizaciji Udruženja Homer, i perioda od 2011-2016. kada je RTS prikazivao sinhronizovane AD filmove, praktično inkluzivnost medijskih sadržaja u Srbiji ne postoji. Slična je situacija i na celom Zapadnom Balkanu, izuzev Slovenije.
I mnogi nepostojanje prilagođenih programa upravo opravdavaju cenom.
I ovo nije problem samo u balkanskim zemljama, nego i u mnogim drugim zemljama Evrope, daleko bogatijim od Balkana.
Zato su počela proučavanja primene TTS aplikacija u audio deskripciji čiji je cilj smanjenje troškova i povećanje obima programa, prilagođenih osobama sa oštećenim vidom. EU svojim regulativama nalaže članicama da do 2030. godine svi medijski sadržaji budu potpuno inkluzivni. Primena TTS aplikacija može da donese velike uštede koje bi uticale na povećanje udela AD programa. I nakon mnogih istraživanja, TTS audio deskripcija se sve više primenjuje i prihvata od strane korisnika. Rezultat je stalno povećanje sadržaja programa sa audio deskripcijom u zemljama EU.
Praksa u zemljama EU je pokazala da uz savremena tehnička i softverska rešenja, inkluzvnost i dostupnost tv i filmskih programa ne može da bude nerešiv problem.
Comentarios