Krajem septembra 2021. je u Novom Sadu po 19. put održan festival „Uhvati film“. Organizatori festivala, učesnici, prijatelji i publika kažu da ovaj festival menja perspektivu. Do ove godine sam izdalje pratila festival, i razumela da je drugačiji od drugih festivala uopšte, pa i od „inkluzivnih“ festivala na ovom podneblju. Ove godine sam imala priliku i čast da učestvujem delimično u pripremi festivala. Nakon dužeg vremena u Srbiji je organizator festivala uspeo da obezbedi podršku za audio deskripciju nekoliko filmova, posle više pokušaja u prethodnim godinama. Sa moje tačke gledišta, to je već promena perspektive u pristupačnosti umetnosti. Očekivala sam kvalitetne filmove, raznolike po žanru, kulturološkom miljeu, temama i pristupu. I znala sam da ću uraditi audio deskripciju nekoliko ostvarenja, i time ih učiniti dostupnim slabovidim i slepim osobama. Dobila sam devet kratkih filmova. Ogledala sam osam sa uživanjem, i u glavi stvorila scenario audio deskripcije za svaki od njih. Ali kada sam pustila deveti film, „Reading through the Body“ bila sam zbunjena i zatečena. Istovremeno sam shvatila da će mi ovaj film promeniti perspektivu u radu nad opisom jednog filma. Prvo pitanje koje se nametnulo je bilo „Šta ću sa ovim filmom?!“ Film je prvih pet na austrijskom znakovnom jeziku bez prevoda. Čak nisam bila ni sigurna da li je sve na znakovnom jeziku, ili naratorka Hana Boeš, austrijski tumač za znakovni jezik, sebi gestikulira na način na koji samo ona razume. Stekla sam utisak da ona sama sebi nekim svojim jezikom tumači neko književno delo na koje je sve vreme fokusirana. Film traje 7 minuta, a od toga je 5 minuta njenog znakovanja i gestikuliranja, bez teksta.
I rešila sam da samo ispoštujem prvo pravilo audio deskripcije, „Opiši ono što vidiš“, bez subjektivnog doživljaja viđenog na platnu, bez pokušaja sopstvene interpretacije i nametanja iste publici. Prvo pravilo ne ide bez drugog, „koristi jednostavan jezik“. Jednostavnim rečima i izrazima sam opisala ponekad složene pokrete Hane Boeš, ponekad složenu i višesmislenu mimiku njenog lica.
Negde pri kraju tog petominutnog segmenta saznajemo da Hana pokušava da sebi rastumači „Ponoćnu pesmu“ Fridriha Ničea. Tu sam uporedila svoj opis Haninog tumačenja i stihove. Učinilo mi se da je opis previše jednostavan, ali da prati stihove i njihov smisao. Nekoliko stihova sam uključila u opis, kako bi ih čuli i gledaoci kojima je ova pesma potpuno nepoznata. U poslednja dva minuta filma Hana opisuje kako tumači poeziju na znakovnom jeziku. I tada prvih pet minuta filma postaju jasniji gledaocu. Na moje zadovoljstvo, jednostavan opis prvih pet minuta filma je korenspondirao Haninom objašnjenju procesa tumačenja na znakovni jezik apstraktnog sadržaja poput poezije.
Rad nad scenarijom audio deskripcije ovog filma je prošao nekoliko faza. Posle prvog gledanja se činilo da je film nemoguće učiniti apsolutno pristupačnim. Onda je usledio rad, koji je trajao mnogo duže nego nad ostalim filmovima, kao i konsultacije sa saradnicima oštećenog vida, prepravke i pojednostavljivanje opisa. Nakon projekcije filma utisci publike i svih koji su učestvovali u realizaicji, se svode na to da sinhronizovana i opisana verzija ovog filma su zaista promenili perspektivu. Nametnuo se zaključak da svaki film bez obzira na svoje specifičnosti i poruku je moguće prilagoditi svakom gledaocu.
Comments